Да се никад не заборави

Не заборављамо и не смемо заборавити нити једну жртву НАТО агресије и њихова имена.

Не забораљамо прву жртву бомбардовања, 21-годишњег младића Сашу Стајића, који је био на редовном служењу војног рока у Даниловграду.

Не заборављамо ни малену Милицу Ракић, трогодишњу девојчицу која је погинула док је седела на ноши.

Бомбардовање путничког воза у Грделичкој клисури.

Оштећено породилиште Клиничко-болничког центра „Драгиша Мишовић“.

Љиљану Спасић, 26-огодишњу трудницу која је живот изгубила у Нишу.

Аутобус пун путника на релацији Приштина-Подујево, бомбардован на мосту код Лужана, као ни то да повређенима није имао ко указати помоћ, јер је погођено и возило Хитне помоћи из Прешева које је ишло иза њих.

Бомбардовање избегличког насеља у Сурдулици у коме су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине.

Поновно бомбардовање Сурдулице када су нападнути геронтолошки центар и санаторијум.

Пад НАТО пројектила на стамбену зграду у Новом Пазару, када су заједно погинули двогодишњи Марко Симић и његов тата Владан.

Не заборављамо ни када су у бомбардовању Раље погођене две породичне куће. У кући Драгутина Ивановића погинула је ћерка Биљана, која је тога дана дошла из Београда са малим сином. У комшијској кући Павловића погинула су деца Стефан и Дајана, као и њихов тата Владимир, који је успео да извуче супругу из рушевина и након тога преминуо.

Матуранте Милана Игњатовића и Гордану Николић који су страдалу у бомбардовању Владичиног Хана.

Памтимо имена свих војника, полицајаца, деце, хероја који су живот дали за отаџбину.

Слава им.